Учимо црквенословенски...

Књиге на црквенословенском у ПДФ-у:

molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 8

Објављено 03 јануар 2015
dostoevski1
СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
ПРАВОСЛАВНА ТЕОДИЦЕЈА
ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ВЕЧНИХ ПРОБЛЕМА

Достојевски је несумњиво и непобитно доказао једно: ђавола има. Али, не докаже ли са истом таквом несумњивошћу и непобитношћу да и Бога има, онда – тешко њему! Боље би му било да је из колевке однесен у гроб. И ми не бисмо знали за пакао страшнији од Дантеовог и за муке неподношљивије од Прометејевих. Овако, тешко њему, али још теже нама, јер се без Бога не може издржати језиво присуство страшног ђавола Достојевсковог.

Достојевски је од врха до дна загорчао људски живот неком чемерном метафизичком горчином, којој је изобилно додао отров убитачне скепсе. Из своје бурне душе, као из неугасивог вулкана, неустрашиви исповедник атеизма бљује лаву жеравичног очајања, и њоме затрпава сићушне умове немоћних бића, која се зову – људи. Словенски ђаводицејист има уза се снажне доказе: свет и човека. Постојањем оваквог света и оваквог човека он не само необориво доказује постојање ђавола, него и апологира грех, зло и ђавола, као нико пре њега. Овакав какав је, свет је или дело очајања, или дело безумља, или дело пакосне шале. А човек? Овакав какав је, човек је све то, и нешто горе од тога: он је прелаз и пролаз за неко злокобно очајање, које се на своме помамном путу облачи у њега као у своје тело. Рекло би се да је неко метафизичко очајање дошло у човеку до своје највеће туге и најпотреснијег лудила.

У оваквом свету једно је сигурно: ђавола има. Али, зар се може живети у свету у коме ђавола има а Бога нема? – Може, вели Достојевски. Само се такав живот неминовно завршава лудилом или самоубиством. Трећега нема. То нам сведоче идеолози и творци човекобога. Да би се омогућила и осигурала бар минимална целисходност човековог постојања у оваквом свету, мора се претходно макар у извесној мери савладати црна, безумна трагика живота. То човек може постићи само тако, ако му се срце запали осећањем а дух сазнањем: да је немогућно живети у свету, у коме ђавола има а Бога нема.

Такво осећање пламти у Достојевсковом срцу и такво сазнање гори у његовом духу. Он не може да живи у свету у коме ђавола има а Бога нема. Овакав свет не да мира Достојевскоме. Све се у њему слило у један нагон: нагон тражења Бога. Он мора или промаћи Бога или њега неће бити. То је основна животна дилема Достојевскога. Све што је у њему, као неки неодољиви нагон, кренуло је у тражење Бога, Бога који би могао објаснити, осмислити и оправдати и овакав свет и оваквог човека. Ако над светом и у свету нема Бога, онда је свет лудница. Ако над човеком и у човеку нема бесмртности, онда је човек главни лудак у лудници што се зове свет.

Без Бога – свет је неиздржљива бесмислица; без бесмртности – човек је оваплоћење нечијег злурадог потсмеха. „Нема Бога, нема бесмртности, чега ради онда живети?“ вапије Достојевски. Нема смисла животу, ако се у свету и у човеку не пронађе ништа божанско и бесмртно. Стога се Достојевски пробија кроза све што је временско и пролазно у свету и човеку, рони у бездане тмине и дубине, тражећи искрице божанског и бесмртног. И после дугог и мучног тражења он их проналази. И на том личном искуству он формира своје непоколебљиво уверење које гласи: „Без вере у своју душу и њену бесмртност, живот човеков је неприродан, незамислив и неподношљив“.

У самој ствари, тек кад почне веровати у своју личну бесмртност, човек почиње бити човеком. Само у бесмртности човек открива бесмртни смисао свога живота; и само у Вечном налази своје потпуно решење вечни проблем човечије личности. „На крају, јасно је ово: самоубиство, после губитка идеје о бесмртности, постаје ствар савршено неизбежна, чак и неопходна, за свакога онога ко се мало уздигне над животињама. Напротив, бесмртност, обећавајући вечни живот, јаче везује човека са земљом. У томе, на изглед, лежи противречност: ако већ има тако много живота, то јест, осим земаљског још и бесмртни живот – чему онда ценити толико земаљски живот? Али излази баш напротив: само са вером у своју бесмртност човек схвата разумни циљ свој на земљи. Без убеђења у своју бесмртност кидају се везе човека са земљом, постају тање, трулије, а губитак вишег животног смисла (ма се он осећао у облику несвесне туге), несумњиво води у самоубиство... Ако је уверење у бесмртност толико потребно за човеков живот, онда је оно нормално стање човечанства; а кад је тако, онда бесмртност људске душе несумњиво и постоји“. Једном речју: идеја о бесмртности је живот, живи живот, његова крајња формула, и главни извор истине и правилног сазнања за човечанство.

Нема сумње, идеја бесмртности везује човека са свим оним што је бесмртно, трајно и узвишено у свима световима. Она проширује човека у многе бескрајности и потапа у чудне тајанствености. Што је главно, она га спаја са неисцрпним извором Свеживота, из кога струји живот кроз сва бића и све светове. Једино из вере у бесмртност душе, вели Достојевски, произилази сав виши смисао и значај живота, произилази жеља и воља за живот. Вера у бесмртност душе је једини на земљи извор живог живота, здравља, здравих идеја и здравих погледа и закључака.

Бесмртност не може постојати без Бесмртнога. У Бесмртном је њен извор и увор. Она претпоставља постојање Бога као најнужнију неопходност. Без Бога она не би могла ни постати ни опстати, него би сва остала нереална и апстрактна. „Лична бесмртност и Бог су једна иста – истоветна идеја“, пише Достојевски. Без Бога личност је и онтолошки, и психолошки, и феноменолошки немогућна. У свима својим димензијама и одликама човекова личност је условљена Богом. Може се поставити необорив принцип: без Бога нема личности. Или: без Бога нема човека. Бесмртности душе има, јер Бога има; Бога има, јер бесмртности душе има. Једно претпоставља друго, и једно се доказује другим. Ако Бога игде несумњиво има, има Га у бесмртности душе. Ако пак бесмртности игде има, има је у Богу. Једно се садржи у другом. Стварно, бесмртност је у Богу, али је и Бог у бесмртности. Јер је Бог на тајанствен начин иманентан бесмртној суштини човечије личности.

Присуство Бога у људској природи најбоље се пројављује у облику осећања личне бесмртности. Када се то осећање преобрази у сазнање, онда самопознање постаје најсигурнији пут у богопознање. Од душе људске нема бољег, јачег и убедљивијег доказа за постојање Бога. Ако постојање Бога треба доказивати, онда га постојање бесмртности душе најбоље доказује. Када бесмртност не би била иманентна бићу људском, лако би ураган Достојевсковог бунта одувао из човека идеју о Богу. Али, она је иманентна духу људском, зато и природна, и логична, и неуклоњива.

У свему што је човеково учествује Бог кроз бесмртност. Свако узвишеније осећање и свака бесмртнија мисао плод су тајанствене делатности Божје у бесмртном тајнику човечије личности. Божанствене силе се неприметно преливају у све што је човеково, те се човек све више и више обесмрћује, док напослетку бесмртност не постане душом његове душе и бићем његовог бића. Без Бога пак – све што је човеково тоне у смрт. „Ако Бога има, онда сам ја бесмртан“, с правом тврди Достојевски.

Осећање личне бесмртности савлађује у човеку све што је пролазно и трошно, разорава тамницу егоистичке усамљености, брише међе између коначног и бесконачног, везује човека са Бесмртним и сједињује његово мајушно ја са Вечним. Размишљајте о човечијем Ја, препоручује Достојевски у једном писму. Ако Ја може да обухвати идеју васионе и њених закона, онда то Ја стоји изнад и изван свих других бића и ствари, процењује их, испитује их. У том случају, Ја је не само слободно од земаљских закона, него има свој властити закон који превазилази све земаљско. Откуда, дакле, долази тај закон? Сигурно не од земље, где све има свој крај и бесповратно ишчезава. Не указује ли то на личну бесмртност? Када не би било личне бесмртности, да ли би се ви Никола Лукићу, мучили око тога, тражили одговор, писали оваква писма? Видите дакле, ви не можете да се ослободите свога Ја. Ваше Ја неће да потчини себе земаљским законима, него тражи нешто што превазилази земљу и са чим осећа своју сродност.

У свему што човека чини изузетном врстом бића присутно је осећање бесмртности. Оно прожима човека од највиших врхова сазнања до најтамнијих дубина нагона. Хтео човек или не, оно располаже невероватном виталношћу. Истина, човек га може намерно и свесно паралисати, али никада сасвим искоренити или потпуно уништити. Ни људи ни демони нису у стању да измисле смрт која би могла потпуно умртвити осећање бесмртности у човеку.

У том погледу, модеран европски човек, као својеврсни културни тип, претставља карактеристикум. У њега је парализа осећања бесмртности скоро потпуна. Ваљда се мисли: човек је сувише сложено, широко и бесконачно биће; треба га упростити, сузити и смањити. То ће се најлакше учинити, ако се у њему парализује осећање бесмртности. На то се дала Европа својом културом и цивилизацијом.

Али ма како сузбијано и парализовано, осећање бесмртности се пројављује код европског човека или у облику космичке туге (Weltschmerz, мироваја скорб), или у облику досаде, душевног немира и разноврсних незадовољстава, или у облику чежње за бескрајним прогресом у ма ком правцу. На крају крајева, парализовано осећање бесмртности страховито се свети своме злотвору: лишава га вишег животног смисла и одводи у идолопоклонство. И човек неуморно ствара идоле и богове.

Језива је иронија живота: чим човек парализује своје осећање бесмртности и престане веровати да је бесмртан, одмах стане стварати нове богове и идоле. То нам Достојевски врло убедљиво показује у својим бунтовним антихеројима, одлучним моралистима. У њима присуствујемо банкротству свега човечјег, преживљујемо самртничку кризу свих богова и рушење свих идола, сазданих по слици и прилици европског човека.

Богови Европе не могу да отстоје своје божанство, нити да реше проклета питања Достојевскоме. То су сићушни богови за сићушне вернике; у њих верују лаковерни и маловерни. Али где је Бог у кога би могао веровати један Достојевски? Има ли таквог Бога? Ако га има, не би ли га Достојевски ставио на најсвирепију пробу, кушао најсаблажњивијим искушењима и, можда, саблазнио и победио? Лако је боговати лаковернима, али ко ће боговати Достојевскоме? Ко одговорити на његов страховити бунт? У раскошном пантеону Европе има много богова, али ни једног који би могао решити вечне проблеме и смирити бунтовну и бурну душу Достојевскога.

Витлан ураганом бесмислене трагике овога света, да не би полудео од ужаса и очајања, Достојевском је неопходан Бог, истинити Бог, неопходнији него Шекспиру или Канту, Толстоју или Његошу. Више него иком њему је неопходан Бог који је био у човеку, и био човек, а није од овосветовских ужаса заборавио да је Бог. Више него икоме њему је неопходан Бог који је гледао очима којима човек гледа и није се избезумио, Бог који је био закључан у пет чула и није полудео, Бог који је одболовао све људске болове, отстрадао сва људска страдања и није пао у очајање, Бог који је преживео смрт и није се препао, Бог који је живео у оваквом свету и није га проклео, Бог који је осмислио, оправдао, облаговестио, сазладио и свет, и човека, и смрт, и живот.

Гоњен очајањем, као неком немилосрдном аждајом, Достојевски се с криком и ридањем бацио пред ноге таквога Бога: кроткога и благога Господа Исуса. Ја сам из бунта, објављује он, извео и доказао неопходност вере у Христа.

Пресветли лик Богочовека Христа занео је и занавек освојио избезумљеног богоборца. Богоборац је постао богопримац. Благи поглед кроткога Исуса прошао је његову метежну душу: утишао буру, укротио дух, освојио срце, исцелио ране. Некада ђавоиман, Достојевски је постао Христоиман. Свршила се велика тајна, решен је проклети проблем: Богочовек је једино сигурно и непогрешиво решење свих вековечних проблема: проблема света, човека, добра, зла, живота, смрти. Он је једини смисао и циљ света и човека, Он – једини смисао и циљ историје, Он – једина благовест и оправдање живота. Бунтовни и беспримерни Христоборац рањен је слатком стрелом Христове љубави; победио је „пресветли лик Богочовека, Његова морална недостижност, Његова чудесна и чудотворна красота“.

Сав Достојевски кренуо је новим путем. Осетио је свим бићем да је Христос нешто бескрајно ново и бесконачно драгоцено за све што човека чини човеком. Загледане у лик Богочовека Христа, његове мисли су бујно расле у све божанске бесконачности, а жеље претварале у христочежњиве страсти. Понесена љубављу према Чудесноме, осећања су летела кроз бескрајну радост: пресветли лик Богочовека је у свима световима једина чар која стално и неодољиво све више и више очарава, и никад не разочарава. Очаран Њиме до бесповратне заљубљености, и спасен од атеистичког очајања и анархистичког безумља, Достојевски апостолски непоколебљиво и исповеднички неустрашиво проповеда и исповеда истину: Богочовек је све и сва у свима човековим световима; Он је најнеопходнија неопходност наше планете; Он – једини спаситељ од безизлазног очајања и самоубилачке скепсе; Он – једини Просветитељ и Осветитељ у свима тамама; Он – једини Логос, једина Логика, једини Смисао, једини циљ живота у свима световима.

Веле: нема Бога. Али, откуда чудесна личност Христова? Зар је наша кукавна планета могла својом силом саздати тако чаробно биће? Зар су људи могли измислити, акамоли оживотворити тако свесавршеног човека? Иако у свему човечански реалан, Христос је по свему божански савршен и идеалан. Он не само доказује, већ стварно показује Бога у телесном облику. Сваким својим осећањем, сваком мишљу, сваком речју, сваким покретом, сваким делом Он показује да је истинити Бог и прави човек. У Њему нема ничег фантастичног, утопистичког, нереалног. Он је нешто „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше: Логос живота“. Све је у Њему и божански живо и човечански реално. Свако божанско савршенство у Њему је постало човечанском стварношћу. Ако је реч о Истини: у Њему је божанска Истина постала човечанском стварношћу. Ако је реч о Правди, о Љубави, о Добру, о Лепоти, о Вечности, мора се рећи то исто: у Њему су и божанска Правда, и божанска Љубав, и божанско Добро, и божанска лепота, и божанска Вечност постали човечанском стварношћу. У сваком тренутку свога земаљског живота Он је и божански савршен и човечански реалан, и божански безгрешан и човечански приступачан.

Ко може пронаћи у Њему ма и најмање зло и оптужити Га ма и за најмањи грех, када то нису успели учинити ни најлукавији шпијуни срца људског – фарисеји и садукеји? Они, чије су очи, уперене на Њега, час разрастале у телескоп, час претварале у микроскоп, е да би на неки начин пронашле у Њему макар један молекил греха. Ако ичега има несумњивог у нашем човечанском свету, онда је то, на првом месту, безгрешност Христова. То мора осетити сваки ко се озбиљно загледа у Његову чудесну личност и замисли над њом. Својом безгрешношћу Он несумњиво доказује своје Божанство, а својом земаљском конкретношћу – своје човечанство. Свим и свачим Он савршено показује и непобитно доказује да је Бог и човек: Богочовек.

Сва изузетна драж Христове личности састоји се у томе, што је Он у исто време и Бог и човек, а не само Бог или само човек. Достојевски је као ретко ко снажно осетио ту централну тајну Христове личности, стога и стоји за њу великомученички смело и апостолски мудро. Он одлучно изјављује: Највећа је бесмислица сматрати Христа само за човека; Христос = човек, као противност: Христос = Богочовек, не може бити ни Искупитељ ни Извор живота; сама наука никада неће моћи да оствари сав људски идеал; извор живота, умирење човека и спасење свих људи од сумње, и услов – sine qua non – бића целога света садржи се у овим речима: „Логос постаде тело, и обитаваше међу нама, пун благодати и истине, и ми гледасмо славу његову, славу као јединороднога од Оца“, – и у вери у ове речи.

Богочовек је не само sine qua non свега што постоји, него и Логос света и Логика света. Као такав, Он је осовина света; сурва ли се са ње, свет се претвара у ђаволски хаос, у неиздржљиви ужас, у свирепу бесмислицу. Достојевски благовести: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха која се оно никада неће одрећи. У томе лежи и оправдање Бога пред људским сазнањем што је створио свет и човека у свету.

Ако је човек непоштедно искрен пред собом, мора признати да је Богочовек Христос једино логички усвојљиво оправдање Бога. У сваком погледу Он претставља савршену теодоцију у свету човечанских мисли, осећања, доживљаја и стварности. Философске теодицеје, у крајњој линији, граниче апстрактним и фантастичним. Желећи да оправдају пред људским сазнањем трансцендентног Бога, оне се ломе, крхају и руше о гудуре несавладљивих противречности. Но трансцендентног Бога немогућно је оправдати, јер не постоје за то ни логички ни емпириски аргументи. И то је мало. Трансцендентног Бога не треба оправдавати, јер није заслужио. Бог, који није био у човеку, нема права да буде Бог измученом човечанству. Само Бог који је био у човеку, живео животом човека, отстрадао сва страдања, препатио све муке, савладао све смрти, осмислио свет и човека, а притом није изгубио ниједну од својих божанских особина, – само такав Бог може оправдати себе пред напаћеним човечанством што је створио свет и човека у свету.

Такав Бог био је, јесте, и биће само Христос. Он је својим човечанством оправдао Бога, и својим Божанством оправдао човека. Он је пре свега и изнад свега Богочовечанска личност. А то значи: жива, видљива, опипљива, оваплоћена и оваплотљива богочовечанска реалност. Реална како за Бога тако и за човека. Христос није нека апстрактна идеја или фантастична бајка, већ човечански жива и земаљски реална Богочовечанска личност. У Њему су Бог и човек тако зближени, да сачињавају недељиво лично јединство. Али, то јединство је не само потпуно, него претставља савршену равнотежу између Божјег и човечјег. У Богочовеку је тајанствено и дивно постигнут многожељени богочовечански монизам личности. „У Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“, али и сва пуноћа човечанства. Он је истинити Бог и истинити човек, једина личност у којој је постигнута и остварена савршена равнотежа између Бога и човека, у којој је човек постао Човек, достигао свесавршенство своје личности и постао Личност.

Богочовек Христос има општечовечански значај: све што је био, био је да бисмо и ми били; све што је чинио, чинио је да бисмо и ми чинили; све што је доживео, доживео је да бисмо и ми доживели. Он је живео богочовечанским животом, да би га учинио приступачним и остварљивим за свако људско биће. Кад је Бог постао човек, онда нема ничег Божјег што не би могло постати човечјим. Када се Бог оваплотио, онда је и све Божје постало оваплотљиво.

Све Христове речи и мисли остварљиве су и оваплотљиве у људском животу, јер су богочовечанске. За многе је то несхватљиво, зато говоре: Христос је велики човек, велики философ, али овако саздани људи не могу остварити ни половину његове философије. А други додају: Христос је занесењак и идеалист; његов идеализам није биљка за нашу планету.

И једни и други говоре неопростиву хулу, јер разоваплоћују Богочовека и тиме уништавају највећу драгоценост човечанског света. Али Достојевски, изузетно надахнути реалист, одлучно тврди да је Богочовеков идеализам достижан и остварљив за човека и човечанство. Немогућно је веровати, вели Достојевски, да „Логос постаде тело“, то јест да идеал беше присутан телесно, а не веровати да је достижан за цело човечанство. Заиста, може ли човечанство истрајати без ове утехе? Али Христос је зато и дошао, да би човечанство сазнало да се и земаљска природа, дух човечији, може зацело овде телесно јавити у тако небеском сјају, а не само духовно, као идеал, и да је то и могућно и природно. Ученици Христови, који ово просветљено Тело обожаваху, под највећим мукама доказаше каква је то срећа ово Оваплоћење у себи носити, савршенство овог Лика подражавати и у Његово Оваплоћење веровати. А други, који посматраху какву срећу ово Оваплоћење даје чим човек почне да стварно има удела у његовој красоти, дивљаху се, чуђаху се, и најзад зажелеше да и сами уживају у овом блаженству: они постадоше хришћани и унапред се радоваху мучењу. Овде се све састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада неће одрећи.

По свему што даје човеку и човечанству, Христос је незаменљив за наш земаљски свет. Он једини уноси смисао у наш човечански живот и даје му божанску вредност. Јер кад је Он живео на овој планети, значи да вреди живети на њој, и да се има рашта живети. Човек, који као Достојевски снажно осети језиву трагику живота, мора или поверовати у Христа или извршити самоубиство. Трећег излаза нема.

Као искрен мученик мисли, Достојевски је поверовао смело и неустрашиво. Сва своја осећања, све своје мисли, он је повео новим путем, путем одлучне и бескомпромисне вере. И на том путу свим бићем осетио и личним искуством сазнао да је Богочовек Христос најпрешнија и најнужнија неопходност човека и човечанства и да се Он никим и ничим не може заменити. Зато подвижнички ревносно брани незаменљивог Бога и Господа. „Ви, господо, – обраћа се он христоборцима, – који одричете Бога и Христа, нисте никада помислили, како без Христа наједаред све постаје гадно и грешно. Ви осуђујете Христа и исмевате Бога, али какве узоре ви дајете човечанству? Како сте ситни, како неваљали, како злобни, како славољубиви! Отстрањујући Христа, ви уништавате у роду људском недосежни идеал красоте и доброте. И шта ви од сличне вредности предлажете у замену?

У оваквом свету нема утехе човеку и човечанству мимо Христа. Одузети то роду људском значи: одузети му оно на чему стоји и ради чега постоји. „Уосталом, – изјављује Достојевски, – ви бисте могли одузети то човечанству, када бисте били у стању да пружите свету нешто боље од Христа. Питање је сада: имате ли ви тако што?“

Дајте ми други идеал и ја ћу поћи за вама, – вели Достојевски онима који желе да без Христа и мимо Христа усреће човечанство. – Уосталом, ви ме можете лишити вере у Божанство Христа ако само покажете нешто боље од Христа. Де, покажите! Руској интелигенцији, зараженој атеистичком идеологијом Европе и анархистичким моралом европске позитивистичке науке, Достојевски се обраћа са захтевом: „Господо, просвећени руски Европљани, покажите ми своје праведнике, које ћете ставити место Христа!

Достојевски зна у шта верује; он се клања Богу познатоме: Христу Богочовеку, који је силно и непобитно за Бога од толиких светих и праведних људи у току толиких векова. На себи самом Достојевски је лично осетио и опитно познао божанску моћ Христову, јер га је милостиви Човекољубац спасао скепсе, очајања и самоубиства. Да то нагласи, њему је мало речи у људском речнику. Па ипак, сведочанство његово о божанској сили Христовој је апостолски снажно и исповеднички неодољиво.

Достојевскова вера у Богочовека Христа је тако изузетно велика, да је скоро беспримерна у историји света. За њега је Богочовек Христос нешто веће и више и од Истине, и од Правде, и од Љубави и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа а одбацио Истину. Таква је његова вера. Са њом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава Достојевсково Вјерују. Ево његових речи о томе: „Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином“.

Христос је више него истина, јер је отац истине, више него живот, јер је давалац живота, више него васиона, јер је творац васионе. У Њему су дате нашем човечанском свету све вечне вредности. Зато Он једини може дати, и даје вредности свему и свачему. Где је Он, ту је смисао и живот, ту вечност и бесмртност, ту свака вредност и свака радост. Он је мерило свега, ма да сам не подилази ни под какве мере људске. За Достојевског, који је доживео крах свих људских мерила, чудесни лик Христов је једино непогрешиво мерило свега видљивога и невидљивога.

„На земљи, збиља, као да лутамо, – учи Достојевски; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим – као некада род људски пред потопом“. Ван богочовечанског лика Христовог не постоји ништа ни у свету ни у човеку, што би људима могло послужити као сигурно и непогрешиво мерило ма кога или ма чега у свету земаљских стварности, идеја и збивања.

Наивно је и плиткоумно сматрати савест, у њеној емпириској датости, за сигурно мерило добра и зла. Јер у својој емпириској стварности, савест је упрљана, огреховљена, болесна. Само када се очисти, освети, исцели и обогочовечи божанском силом Христовом она може бити сигурно и непогрешиво мерило добра и зла. При томе, постоји само једна провера савести. То је Христос. Зато Достојевски изјављује: „Савест без Бога је ужас. Она може заблудети у крајњем неморалу. Није довољно да се морал дефинише као верност својим убеђењима. Човек мора непрестано да ставља себи питање: јесу ли моја убеђења правилна? За њих постоји само једна провера; та провера је Христос“. „Ја не могу да признам, – наставља Достојевски, – да је моралан човек који спаљује јеретике, јер не признајем тезу да је моралност: сагласност са својим унутрашњим убеђењима. То је само часност, али не моралност. За мене је Христос морални образац и идеал. Ја питам: да ли би Христос спаљивао јеретике? – Не би. Онда значи да је спаљивање јеретика један неморалан поступак. Инквизитор је већ самим тим неморалан што допушта да се у свом срцу и савести помири са идејом спаљивања јеретика.

Бранећи тезу да је Богочовек Христос једини извор и мерило правог морала, Достојевски врло успешно обара гледиште свога опонента. „Ви велите да је моралност – радити по убеђењу... Проливање крви ви сматрате за неморално. Али проливање крви из убеђења ви сматрате за морално. Молим вас, реците ми, зашто је проливање крви неморално? Ако немамо ауторитет у вери и Христу, онда ћемо у свачему залутати. То су моралне идеје. Оне израстају из религиозног осећања, али се никада не могу оправдати само логиком... Језуит лаже пошто је убеђен да је лаж корисна за добар циљ. Ви га хвалите, јер је веран своме убеђењу, то јест он лаже, и то рђаво, али пошто то чини из убеђења, онда је то добро. У једном случају његово лагање је добро, у другом – рђаво. Шта то значи? На земљишту на коме стојите, ви ћете увек бити тучени. Једино ако усвојите постојање моралних идеја, које израстају из осећања, из Христа, ви нећете претрпети пораз“.

Човек је мера свих ствари, – то је основно начело европске културе, начело, формулисано од софиста, а усвојено и систематски примењивано од европског човека. На њему, као на дијамантском темељу, зида себе европско човечанство, а не слути да зида себе на динамиту. Достојевски је неустрашиво опробао то начело; оваплотио га је у многобројне личности; применио у животу својих хероја; провео кроз њихов крвоток; пронео кроз њихов ум и срце, и резултат је бивао увек исти: човек таквог начела, на крају свих крајева, завршавао је или лудилом или самоубиством. У свему томе Достојевски се много намучио, али је његова мука награђена тиме, што је експериментално и свеубедљиво доказао да начело: metron  pantwn = човек је мера свих ствари, значи: διαβολος μετρον παντων = ђаво је мера свих ствари.

Запрепашћен тим ужасним открићем, он је одлучно одбацио човекобога и свесрдно пригрлио Богочовека, који је у свему и по свему потпуно супротан човекобогу. Богочовек значи: Бог је увек на првом месту, а човек на другом; Бог је творац, човек његово створење; Бог прожима човека, и остаје Богом, човек формира себе по Богу, и остаје човеком. Човекобог значи: човек је творац, бог његов створ; човек је све и сва, бог еманација човека.

За Достојевског, Богочовек Христос је једини неразорив темељ човека и човечанства. Назидају ли себе на Њему, назидали су се на вечном темељу, и са њега их не може оборити никакав ураган искушења и напад зла. У оваквом свету јадном човечанству мимо Христа нема спасења од ужаса смрти и греха, јер „у целој васељени нема имена осим Његовог, којим се човечанство може спасти“.

Љубав Достојевскога према Христу је изузетна и јединствена: он је свагда и у свему за Христа, па макар сва логика човечанства била против Христа. Је ли нешто Христово, самим тим мора бити савршено и идеално. Понека мисао Христова може уму људском изгледати немогућна и бесмислена, али шта је ум људски према пресветлом лику Христовом. шта је то атомски сићушно божанство према чудесном Богочовеку? Може ли то самозвано бедно божанство заменити Господа Христа? Може ли то мајушно створење сместити Несместивог, схватити Несхватљивог, измерити Неизмерљивог?

Не може, одговара Достојевски свим бићем својим. И наслоњен на искуство најбољих, најправеднијих, најсветијих, као и на своје лично, он пориче уму људском да буде врховни судија Христових идеја. Он тврди: „Све Христове идеје унаказио је људски ум, те сад изгледају неизводљиве. Окренути образ, волети друге више него себе, не зато што је то корисно бећ зато што човек то више воли, воли пламеним осећањем, страсно. Христос је чинио погрешке, – то је доказано! Али пламено осећање говори: ја ћу претпоставити да останем са погрешком, са Христом, него са вама!“

Код павловски снажних личности, идеје са неком неодољивом силом претварају у страсти. То је случај и са Достојевским. Његова осећања за Христа и његове мисли о Христу сливају се у једну дивну и свепобедну страст, која влада и управља његовим бићем. То му даје дивовску снагу да лако одбаци све варљиве, чисто рационалистичке и човекобошке, идеје, вредности и мерила, и да чаробну личност Христову усвоји као оваплоћење свих вечних вредности и непролазних драгоцености.

У нашем земаљском свету човека растржу релативне вредности: релативна доброта, релативна лепота, релативна истина, релативна правда. Али, иоле духовно пробуђен човек не задовољава се тиме, него тражи апсолутне вредности: апсолутну доброту, апсолутну лепоту, апсолутну истину, апсолутну правду. И не може их нигде наћи осим у Богочовеку Христу. Јер је човек једино у личности Христовој дошао до своје апсолутне доброте и лепоте, истине и правде. „Лепота је идеал, – пише Достојевски – Али, идеали су се давно поколебали код нас као и у цивилизованој Европи. У свету постоји само једна једина појава апсолутне лепоте: Христос. Та бескрајно дивна појава је, разуме се, бескрајно чудо. Цело Еванђеље св. Јована је испуњено овом мишљу: Јован види чудо Оваплоћења, видљиву појаву Лепога“.

„Господ Христос је у себи показао свакоме од нас њега самог у његовој непролазној првобитној лепоти. Он нам је дао да сваки од нас, као у чистом огледалу, види светлост свог сопственог лика Божјег. У „Човеку“ или „Сину Човечијем“ објављена је свакоме сва пуноћа његове сопствене личности... Код нас, у емпиријској људској датости, ништа није апсолутно, чак ни савест. Саму савест треба проверавати и исправљати према апсолутном обрасцу. Али потчинити је формули, ма и одозго датој, уништило би јединственост и незаменљивост личности, њену апсолутну вредност: светињу личности, која се и састоји у њеној живој слободи, у живљењу изнад сваке схеме. Личност може и треба да исправља себе, али не према некој спољашњој ма и најсавршенијој норми, него једино према себи самој, и то у своме идеалном виду. Пример за личност може бити једино она, и само она, јер би се иначе пружала могућност да јој се механички наметну и даду норме из нечега што јој је туђе и страно. Јединственост сваке личности, њена апсолутна незаменљивост ничим другим, захтева да сама личност буде пример себи. Но да би била пример себи, треба да достигне идеално стање... То је могућно у Христу, који у телу свом показује свакоме Божју идеју о њему; то јест, то је могућно само помоћу опита, помоћу личног општења, помоћу непрестаног загледања у лик Христов, помоћу тражења у Сину Човечијем свога оригинала, своје праосновне човечности... Само је Господ Исус Христос идеал свакога човека, то јест, не апстрактни појам, не празна норма човечности уопште, не схема сваке личности, него лик, идеја сваке личности са свом њеном животном садржином“.

„Проклети проблем“ човечје личности добија своје потпуно и завршно решење у личности Богочовека Христа. У њој су земаљски реално и човечански телесно присутни и Бог и бесмртност; ако игде, у њој су на најсавршенији начин показани и доказани и Бог и бесмртност, а тиме и вечни смисао и божански циљ сваке људске личности уопште. Идеално савршенство и апсолутну пуноћу личности човек постиже када се потпуно сједини са чудесном личношћу Богочовека Христа. Зато Достојевски тако пламено воли Господа Христа и тако страсно проповеда. Зато он огњеним мачем вере тако ревносно чува свој рај: пресветли лик Богочовека Христа. Ван тога лика нема излаза, нема утехе, нема спасења. Где је Он – тамо је радост, тамо благовест, тамо блаженство.

Али, где је тај Лик? Где се чува? – У православљу, једино у православљу, одлучно одговара Достојевски. Римокатолицизам је гори од атеизма, јер је унаказио лик Христов, јер унакаженог Христа проповеда, а протестантизам је његово законито дете. „Удубите се у православље, – препоручује Достојевски, – то није само црквеност и обредност, то је живо осећање... У самој ствари, у њему се налази само лик Христов“.

Да би познао православље, човек мора најпре постати православан. А да би постао православан, мора свим бићем, свом душом, свим срцем заронити у православље. А то значи: мора осећати православно, живети православно и мислити православно. Лични православни опит је једини пут који води пресветлом лику Христовом. Само личним опитом Достојевски је могао, и сваки човек може, дознати да се „лик Христов сачувао у свој светлости своје чистоте у православљу“.

Где је лик Христов, тамо су све вечне вредности и све непролазне драгоцености које људско срце пожелети може. узалуд се људи и богови муче да без лика Христовог осмисле и оправдају себе и свет око себе. Само у личности Богочовека потпуно је оправдан и Бог пред човеком и човек пред Богом. Зато Богочовек јесте, и занавек остаје, једина истинска теодицеја. У то се може уверити сваки ко се искрено мучи проблемом човека и света. Само се при томе мора испунити један услов: личним опитом усвојити богочовечански, православни метод живота и мишљења. То је свесрдно учинио Достојевски, и његов је мученички подвиг награђен решењем вековечних, „проклетих“ питања. Личним подвигом он је познао апсолутну Истину, и она га је спасла. А шта је Истина? – Богочовек Христос, његов чудесни и чудотворни Лик. Достојевски је свом душом својом упио у себе тај чаробни Лик, и Он му је дао сва блага која му нико ни од богова ни од људи није могао дати. Зато је он са апостолском ревношћу и жаром волео, чувао и проповедао Богочовека Христа, објављујући свакоме и свима: да је једино у Њему спасење, смисао и циљ човека и света. А кроз то и оправдање Бога пред човеком и човека пред Богом. Отуда се његова дела могу назвати: Одбрана православног лика Христовог, или: Православна теодицеја.

Своју бескрајну љубав према Христу Достојевски је оваплотио у својим позитивним херојима: Аљоши и Зосими, Макару и кнезу Мишкину. Лик Христов је главна стваралачка сила у њиховим душама. Он зрачи из њих, из њихових лица, мисли, осећања, речи, дела. Све што је њихово, у суштини је христолико. Сва неодољива драж њихових личности је у њиховој христоликости. Они су нов тип човека, правог човека, човека формираног по лику Богочовека. Ако би се хтела означити категорија њиховог целокупног живота и делатности, онда је то богочовечност. У својим христоликим душама они свесрдно и свето чувају чаробни лик Христов, живе Њиме, осећају Њиме, делају Њиме, и тако стварају православну теодицеју.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски